Prezime posle braka: Lični izbor ili društvena norma?

U tišini matičnog ureda, pred samim sklapanjem braka, postavlja se pitanje koje daleko prevaziljeđuje formalnost: kako ćete se zvati?. Naizgled jednostavno, ovo pitanje otvara lavinu emocija, očekivanja, ličnih uverenja i, često, nepozvanih mišljenja. Put od devojčice do žene prožet je mnogim izborima, ali malo koji toliko tangibilno predstavlja spoj prošlosti i budućnosti, porodičnog nasleđa i novog početka, kao upravo ovaj.

Rasprave na forumima i u kafićima pokazuju da tema nije samo o slovima u ličnoj karti. Radi se o identitetu, autonomiji, ljubavi i pritiscima koji dolaze sa svih strana. Kao što je jedna učesnica diskusije rekla: "s na sebe se vrati i od sebe kreni uvijek." Ova rečenica, puna snage, suštinski opisuje bit borbe za lični izbor - potrebu da se odluke, pogotovo one koje definišu ko smo, donose iz sopstvenog centra, a ne kao odgovor na spoljni pritisak.

Šta kaže zakon? Četiri vrata slobode

Pre nego što zaronimo u more emocija i tradicije, važno je osvrnuti se na činjenicu: zakon je na strani slobode izbora. Prilikom sklapanja braka, zakonski postoje četiri jasne opcije:

• Zadržati svoje devojačko prezime.
• Uzeti prezime supružnika.
• Zadržati svoje i dodati prezime supružnika (imati dva prezimena).
• Oboje uzimaju zajedničko prezime, koje može biti bilo čije ili čak potpuno novo.

Pritisak tradicije: "Kako to, naše prezime ne valja?"

Tradicija je snažan silnik. Očekivanje da će žena uzeti muževljevo prezime duboko je ukorenjeno u kulturi. To se vidi čak i u trenucima koji bi trebalo da budu isključivo radosni. Jedna učesnica se priseća: "histerično pljeskanje svatova kada mlada izjavi da uzima muževljevo prezime, pa jer se po tome meri nečija ljubav, odanost i predanost." Aplauz postaje merilo, a njegov izostanak - osuda. Druga opisuje direktniju konfrontaciju: "kroz šalu provuče da sam izdajica", ili pitanje buduće svekrve: "jel to naše prezime ne valja?".

Ovakve situacije otkrivaju da se izbor prezimena često ne posmatra kao lična odluka, već kao porodična i društvena izjava. Zadržati svoje prezime može se protumačiti kao nepoštovanje prema novoj porodici, dok ga je uzeti često dočekano sa odobravanjem kao znak "pravilne" predanosti. Ali da li je zaista tako? Mnoge žene ističu da je ljubav i posvećenost u svakodnevnim postupcima, a ne u promeni prezimena.

Zašto zadržati? Glasovi koji brane svoj identitet

Za mnoge žene, prezime je neodvojivi deo identiteta. "Prezime je deo ženinog identiteta, isto kao i identiteta muškarca," ističe jedna od sagovornica. Ono nosi istoriju, sećanja i vezu sa porodicom iz koje potiče. Posebno za žene koje su postigle određeni profesionalni status, prezime postaje deo njihovog "brenda". Kao što neko primećuje: "kad čujem da je devojka zadržala prezime zbog karijere, a ustvari je trgovkinja u butiku, digne mi se kosa na glavi." Ova, možda oštra, primedba ukazuje na društvenu podelu - priznaje se pravo na zadržavanje prezimena javnim ličnostima ili visokopozicioniranim profesionalcima, dok se za "obične" žene to često smatra nepotrebnim inatom.

Čest argument je i emocionalna vezanost, naročito kod jedinica ili žena bez muške braće, gde se osećaj da će se "prezime ugasiti" dovodi kao razlog za zadržavanje. Iako se logički može prigovoriti da će deca u svakom slučaju nositi očevo prezime, emotivna dimenzija ovog razloga za mnoge je nepobitna. Kao što jedna mlada opisuje: "moje sadašnje prezime je veoma lepo, retko i neobično i savršeno se slaže uz ime... mislim da ću sa novim prezimenom postati sasvim obična."

Zašto promeniti? Glasovi koji vide lepotu u zajedništvu

Sa druge strane, postoje snažni i iskreni razlozi za promenu. Za mnoge, uzimanje muževljevog prezimena je prirodan i poželjan korak ka stvaranju jedinstvene porodične jedinice. "Nekako mi zvuči lepo i skladno - gospodin i gospodja...", izražava se jedna buduća mlada. Osećaj pripadnosti, simbolički početak novog života pod zajedničkim imenom, za njih je snažan i lep.

Neki to vide i kao praktičan izbor, izbegavanje komplikacija sa dugačkim imenima ili jednostavno želju da se deca i roditelji prezivaju isto. "Inače deci smeta, uglavnom, kad se roditelji različito prezivaju, toga se stide," primećuje jedan sagovornik, iako se druge žene sa time ne slažu, ističući da je takav osećaj deci usaden lošim vaspitanjem i predrasudama okoline.

Važno je naglasiti da mnoge žene koje menjaju prezime to čine iz potpuno ličnog, neprisiljenog uverenja. "Promeniću zato što znam da bi on to voleo... zato što je normalno da se isto prezivamo," kaže jedna, ističući da je to njen dar ljubavi, a ne obaveza.

Kompromis ili "veštačka tvorevina"? Dva prezimena

Opcija dva prezimena čini se kao idealan kompromis - poštuje se svoje poreklo i prihvata se novo. "Ja pripadam i jednoj i drugoj porodici i najpravednije je da nosim oba," ističe jedna mlada. Međutim, ni ovaj izbor nije bez kontroverzi. Neki ga vide kao "veštačku tvorevinu", drugi se pitaju o praktičnosti, a treći smatraju da to i dalje naginje ka muževljem prezimenu ako se ono dodaje na kraj. Ipak, za one koji su to izabrali, osećaj je čisto zadovoljstvo: "srce mi je puno kad se potpisujem... deo srca je u mojoj prvoj porodici a deo u novoj."

Reakcije okoline: Zviždanje, aplauz i nepozvani saveti

Možda najteži deo cele priče nije sam donošenje odluke, več suočavanje sa reakcijama. Iskustva su raznovrsna: od zviždanja na svadbi kada mlada izjavi da zadržava svoje prezime, do neugodnih pogleda na šalteru kada žena sa dva prezimena izgovara svoje puno ime. Jedna učesnica energično kaže: "da mi se desi tako nešto... stvarno bih se samo okrenula i rekla 'ajde sad svi svako na svoju stranu'."

Okolina često ima potrebu da komentariše, da "gura nos gde mu nije mesto". Kao što jedna žena primeti: "nameće mi se zaključak da ljudi koji se mešaju u tuđe živote su vrlo nezadovoljni svojim." Borba za lični izbor postaje i borba protiv društvene netolerancije prema svemu što "strči".

Muška perspektiva: Od "podrazumeva se" do podrške

U ovoj jednačini muškarci nisu samo pasivni posmatrači. Njihova očekivanja, želje i pritisci koje i oni osećaju iz svoje porodice igraju veliku ulogu. Neki imaju čvrst, tradicionalan stav: "ženi mi se jako dobar drug... naravno da će da uzme moje prezime, reče on, to se podrazumeva." Drugi su otvoreniji, ali ipak priznaju da bi im bilo draže da supruga uzme njihovo prezime, videći u tome simbol jedinstva.

Zanimljivo je pratiti put jednog sagovornika kroz diskusiju: od uverenja da je uzimanje muževljevog prezimena jedino logično, do izjave: "kada bi moja buduća žena izrazila želju da zadrži samo svoje prezime... uopšte ne bih imao ništa protiv." To pokazuje da dijalog i razumevanje mogu promeniti perspektive.

Praktične zapreke: Birokratija i "teret prošlosti"

Osim emotivnog i društvenog tereta, postoji i čisto praktičan aspekt - birokratija. Promena prezimena podrazumeva promenu svih dokumenata: lične karte, vozačke dozvole, pasoša, bankovnih računa, diploma, sertifikata... Ovo može biti ogroman poduhvat, naročito za žene sa bogatom karijerom i nizom dostignuća vezanih za staro ime. "Cini mi se da je promena prezimena bezbolna pa zato i podrazumevana zenama koje nemaju bas previse dokumenata na svoje ime," primećuje jedna od sagovornica. Ova administrativna prepreka za neke je dovoljan razlog da zadrže svoje prezime.

Šta sa decom? Novi krug dilema

Ako je odluka o sopstvenom prezimenu kompleksna, pitanje prezimena dece otvara novi lavirint. Da li dete nosi očevo, majčino, oba? Ako oba, koje je prvo? Šta ako se kasnije uda i ona ima dva prezimena? "Jedino može posle nekoliko generacija da postane nepraktično," šali se jedna učesnica, navodeći hipotetički niz prezimena koji postaje apsurdno dugačak. Iako zakon ograničava na dva prezimena, pitanje ostaje izvor dogovora, a često i nesuglasica.

Zaključak: Pravo na sopstvenu priču

Na kraju, pitanje prezimena posle braka suštinski je pitanje autonomije i poštovanja. Kao što jedna od učesnica diskusije mudro zaključuje: "meni je super šta god žena odluči dok je to njena odluka." Pravo na izbor nije palo s neba - ono je plok borbe generacija žena za ravnopravnošću. Koristiti to pravo na način koji odgovara baš vama, bez obzira na to da li se poklapa sa tradicijom ili je u potpunoj suprotnosti sa njom, jeste suština slobode.

Brak je, u idealnom slučaju, partnerski odnos dve jedinke koji grade zajednički život. Temelj tog zdanja treba da bude međusobno poštovanje, dijalog i ljubav, a ne slepo poštovanje arhaičnih normi. Bilo da se odlučite da zadržite svoje prezime iz ljubavi prema sebi i svojoj istoriji, da uzmete suprugovo iz ljubavi prema njemu i zajedničkoj budućnosti, ili da ponesete oba kao simbol svih veza koje vas čine onim što jeste - važno je da ta odluka bude vaša. Jer, na kraju krajeva, kao što je rečeno na samom početku - uvek se vratite na sebe i od sebe krenite. Samo tako će izabrano prezime, ma koje ono bilo, zaista biti nosilac vašeg identiteta i vaše priče.